Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића

Никола Радојчић



HOBO БРДО KAO РУДАРСКИ ГРАД


Ha првим степеницама културнога успона сматрали су се веома често као битни знаци богатства и моћи племенити метали, злато и сребро, као и предмети погодни за украшавање, јантар, драго камење, шкољке и сл. Њима се истицао углед, и њима се трговало. Жеђ за њима изазивала је дуге и мучне напоре да се до њих доспе. Почеци трагања за златом и сребром, ради накита, и за гвожђем, ради одбране и ради обраде земље, могу се пратити до у најдубљу људску прошлост. Срећа земаља ценила се по њихову рудноме благу и по драгоценим предметима који су се у њима налазили. Стварно обиље блага народне маште су још увеличавале и бајословиле ο земљама злата, сребра, јантара, слонове кости, мириса итд. Лаковерност је била безгранична и упорно се одупирала научним обавештењима, која су побијала смела маштања. Чак под крај XVII в., у једној озбиљној књизи, тврдило се да у Срему расте злато, расте, као и свака друга биљка. Зато није чудо, шта се све говорило, и писало, у римско доба ο баснословном богатству злата у Далмацији. Из жарких жеља усијаних машта ницале су бајне слике читавих брда од злата и од сребра и оставиле трагове у називима земаља, места, брда и река, као и у народним песмама и причама. Неправично би било не споменути да је у нашим странама заиста и било богатијих налаза злата и сребра од данашњих. Ο обиљу злата у Грчкој дају несумњиво сведочанство богати налази златних предмета, не само несравњиве лепоте него и тежине злата. Колико га је нађено само у Микенама! Α од налаза код нас, северно од Грчке, да истакнем само Требениште и откриће блага испод Петрове цркве у Расу, које запањује раскошним богатством злата и предмета опет за злато набављених. Њима се придружује налаз у Бугарској, из Влчитрна, у околини Плевне, који је, можда, највеће златно благо нађено у Европи на једноме месту; исковано злато је пореклом или из Тимочкога басена, или с оне стране Дунава, из Ердеља.

Србија и Босна важиле су у Староме и у Средњему веку као чувене земље злата и сребра. И у мршавим описима средњевековне Србије истиче се њено богатство сребром на првоме месту, да би се тек потом додала још по која њена особина, да су, нпр., Срби леп сој људи, да су добри ратници и да им је земља плодна и лепа. Тако ο Србији као среброносној земљи, a у символ њенога обилнога богатства сребром уздигнуто је Ново Брдо, као Србијин најпознатији и најбогатији рудник сребра. Док је српска земља била слободна, истицано је њено oбиље сребром да се задовољи жедна радозналост, да се у њу привуче тадашња светска трговина и да се разјасни нагао успон српске државне моћи. Тако за самосталности Србије, а када је она доспела под турску власт, онда се њено богатство сребром хвалило, да би се на Западу створило расположење за протеривање Турака из Европе и за учествовање у дељењу богатства српскога сребра, особито из Новога Брда. У обадва случаја није било никакве штедње у претеривањима, особито од XV в., када је тадашњу општу сиротињу и оскудицу ваљало дражити великим богатствима, да би се распалио покрет за борбу против Турака.

Све те описе немогуће је, а и непотребно, овде ређати, али ћу начинити изузeтак с извесним вестима из византинских писаца:
Из Дуке, ево два кратка обавештења, где се у првоме спомиње приход од српских рудника, док је у другом опис првога пада Новога Брда: Деспот Стефан дао је Бајазиту уз сестру Мару ,,καὶ ἀργύρου τάλαντα ἱκανά ἐκ τῶν μετάλλων Σερβίας". Пошто је Мурат II освојио Смедерево, ,,ἔβαλε γοῦν Τούρκους ἱκανοὺς εἰς φύλαξιν, αὐτός δέ ἀπάρας ἐκεῖθεν ἔρχεται εἰς Νοβόπριδον μητέρα τῶν πόλεων, καὶ καταπολεμήσας εἶλε ταύτην, καὶ παρέδωκε Τούρκοις καὶ ὅλην Σερβίαν".
Из Лаоника Халкокондиле исписаћу само његов опис потоњега пада Новога Брда: ,,Βασιλεύς δέ ὁ Μεχμέτης τὴν δευτέραν ἔτι μετὰ τὴν Βυζαντίου αἵρεσιν ἐστρατεύετο ἐπὶ Τριβαλλοὺς καὶ Νοβόπυργον πόλιν ἐντός τοῦ βασιλέως χώρας παρὰ ποταμὸν Μοράβαν καλούμενον . . . ἐνταῦθα γενόμενος, τὰ στρατεύματα μὲν αὐτῷ ξύμπαντα ἐπέδραμον τὴν Τριβαλλῶν χώραν, καὶ ἀφιππάσαντο τὴν χώραν ληϊσάμενοι, αὐτός δὲ ἐπολιόρκει τὴν πόλιν, τηλεβόλοις ὑπτίοις βάλλων τὰ ἐντὸς τῆς πόλεως . . . οὕτω μὲν οὖν τὴν πόλιν τύπτων ἐπὶ ἡμέρας ἱκανὰς ἠνάγκασε τοῦς ἐνοικοῦντας προσχωρῆσαι αὐτῷ. ἐπεί τε δὴ προσεχώρησαν, τὰ ἔπιπλα καὶ τὰ πλείστου ἄξια ἀφελόμενος, καὶ μοῖρὰν τινα ἀπαγαγὼν ἐς ἀνδραποδισμόν, τοὺς ἄλλους ᾤκισεν αὐτοῦ καταλιπὼν διὰ τὴν μετάλλου ἐργασίαν, ἢν μάλιστα δή τῶν ταύτῃ χωρίων ἐπισταμένοι ἐτύγχανον. πρόσοδος δὲ αὕτη οὐκ ἐλαχίστη τοῦ βασιλέως ἀπὸ τῶν ἐνταύθα αὐτοῦ μετάλλων τῆς πόλεως ταύτης".
И ово је све висока похвала богатству Новога Брда, али она се пење у облаке фантастичности код Критовула. Ја ћу из његових маштања ο обиљу злата и сребра у Србији исписати овде само најчуднији одељак: ,,τὸ δὲ μέγιστον καὶ ᾧ πάσας τὰς ἄλλας νικᾷ μεθ' ὑπερβολῆς, ὅτι χρυσὸν καὶ ἄργυρον ὥσπερ ἀπὸ πηγῶν ἀναδίδωσι, καὶ πανταχοῦ ταύτης ὀρύσσοντι ψήγματα παρέχει χρυσοῦ καὶ ἀργύρου πλεῖστα καὶ κάλλιστα καὶ κρείσσονα τῆς Ινδικής". Још само најзанимљивији одељак из Критовулова описа пада Новога Брда: ,,Δράσας δέ ταῦτα ἐν πέντε καὶ εἴκοσι ταῖς ὅλαις ἡμέραις μετὰ τὴν ἐσβολὴν, ἀφικνεῖται ἐς πόλιν ἐχυρὰν καὶ εὐδαίμονα Νοβόπροδον οὕτω καλουμένην τῇ Τριβαλλῶν φονῇ, οὗ δὴ καὶ πλεῖστος ἄργυρος καὶ χρυσὸς γεωργεῖται ἀνορυττόμενος, καὶ στρατόπεδον τίθησιν ἐπ' αὐτήν". Ηο, када сам начинио изузетак с Грцима, који су по времену писања не одвише далеко горким часовима Новога Брда, онда бар да споменем и Србина, који је доживео пад славнога града у њему, Константина Михајловића. Он зове Ново Брдо ,,Nowobordo Gora Srebrna i Złota" и „Nowebordo, gdzie jest gora srebrna i złota".
Ове, и сличне, приче ο богатству рудника сребра у Новоме Брду, понављају се, без довољно критике, све до наших дана, чак и у оним случајевима, када су претеривања очевидна, и када су се њихови писци, износећи високе бројеве, заклањали за опрезно „веле", „прича се" и сл. Ови опрезни умеци су се покаткад изостављали, и тек се модерна критичка историографија одлучила да сведе придобивање сребра из српских средњевековних рудника, нарочито из Новога Брда, на количине које се могу доказати материјалним остацима и савременим писменим изворима. Па када се и тај посао разборито обави, излази да је у Србији добивано много, често невероватно много, сребра и то баш из новобрдских рудника.

Чед. Мијатовићу се — често без разлога — пребацује да није имао осећања за претеривања у историјским изворима, те да их је некритички прихватао. A у случају рудника, као извора владарских и државних прихода, он је био веома обазрив. Другоме делу своје студије „Финанције српског краљевства" он је дао натпис „Извори за финанцијски доходак у XIII. и XIV. веку" и овако га закључио: „Пре но што завршимо, не смемо заборавити још један важан извор за доходак. Ο њему, истина, нема никаква трага у Душанову законику, нити се ο њему што спомиње у богатој збирци Миклошићевој, Monumenta Serbica, али поред свега тога ο његовој важности не може бити сумње. Ја мислим овде — руднике. На знатнијим рудницима и данас још стоје трагови њихове експлоатације у средњем веку. Рајић нам каже да је краљ Владислав у првој половини XIII. века довео Сасе у земљу и отворио руднике. Енгел прича да су Дубровчани још у XII. веку држали под закуп неке руднике у Босни. Да је рударство било напредно и лепо развијено, опажамо и по ономе што се ο Сасима по нашим споменицима тако често говори и што се њихови одношаји према осталим држављанима уређују законом. Узмимо баш да хаџија Брохардо претерује кад год. 1332 вели да у Србији има пет мајдана златних а пет сребрних, опет свакојако у овом његовом казивању лежи један доказ да је с почетком XIV века рударство чинило у Србији важан извор за богатство. Узмимо да је претерано што у првој половини XV века Бертрандон де ла Брокијер тврди да деспот Ђурађ Бранковић само од Новог Брда вуче годишњег прихода око 200.000 дуката, опет на сваки начин у овоме казивању лежи доказ да су рудници били врло важни, a у време Ђурђево на сву прилику најважнији, извор за доходак". Вид. Како се види, све веома скромно и — несигурно.

Десет година после ове Мијатовићеве студије обогаћена је наука поузданијим истраживањима ο рударству у средњевековној Србији, нарочито ο Новоме Брду, која су и данас чврста основа за изграђивање даљих студија ο истоме проблему. Ја, наравно, мислим на књигу Константина Јиречека „Handelsstrassen und Bergwerke von Serbien und Bosnien wahrend des Mittelalters". Упоредо c овом Јиречековом књигом мора се истаћи расправа Стојана Новаковића „Ново Брдо и Врањско Поморавље у историји српској XIV и XV века".

Када се ранија расправљања ο рударству у Србији и ο Новоме Брду упореде с ова два рада, онда се одмах осети, колики је научни напредак њима постигнут. У Јиречековој књизи „Трговачки путеви и рудници Србије и Босне током Средњега века" стављена је архивска грађа у темеље истраживања, али ни наративни извори нису нипошто занемарени. У документима Дубровачкога архива, који се тичу нарочито Новога Брда, највише је, разуме се, реч ο Дубровчанима, па је Јиречек, ради потицаја за даља испитивања, унео у своју књигу једну белешку, сто осамдесет и трећу, с овом препоруком: Из Дубровачких архива дала би се саставити једна детаљна историја дубровачке колоније у Новоме Брду. Изгледајући је, он је сам саопштио из својих исписа читаву прегршт нових обавештења ο Новоме Брду у својој приступној академској беседи „Важност Дубровника у историји трговине Средњега века". Њих није много, али су веома вешто одабрана.

По трећи пут приступио је Јиречек истоме задатку у низу својих студија „Држава и друштво у средњевековној Србији". У главном иста изворна грађа посматрана је, дакле, и обрађивана с три различита видика — први пут у вези с путевима и рудницима Србије и Босне у Средњем веку, други пут у вези с дубровачком трговином и трећи пут у склопу васколиког српског средњевековнога развитка. Увек разборито и с успехом.

Ову Јиречекову на првоме месту истакнуту књигу могао је већ употребити Стојан Новаковић у својој расправи, где су Ново Брдо и његова историја обрађени у оквиру Врањскога Поморавља, ο чијем се ослобођењу борило баш у току година док је ова студија излазила испод Новаковићева пера. Она је несумњиво невешто распоређена, и не би било неправично пребацивати јој развученост, но ове се мане расплињују у ништа када се узме на ум ширина видика и новина научних задатака постављених у овој расправи. Ја добро знам да овакви Новаковићеви задаци и видици, постављени и постигнути у овој студији, нису самоникли. He заборављам на — иначе неумесну — пространу примедбу, коју је он, у вези с Боклом, написао у својој Библиографији поводом књиге Алимпија Васиљевића „Историја народног образовања код Срба". He устручавам се ни тврдити да је оваква расправа, са задацима и методом у њој примењенима, могла бити код нас написана тек после превода Чед. Мијатовића Τ. X. Бокла Историје цивилизације у Енглеској (1871) и после Мите Ракића превода У. Џ. Дрепера Историје умнога развића Јевропе (I, 1871; II, 1874).
Тек након њих. Оне су потакле, оплемениле и узвисиле Новаковићеве слутње и мисли ο важности економскога развитка за напредак народа и држава. Он је успео из њих разабрати да је богатство народа и држава у Средњем веку било јако зависно од множине племенитих метала, злата и сребра, у њима. Што још није нашао јасно изражено, то је могао, ослоњен на своје знање историје, и сам докучити и свести у развојна правила, ако не и у историјске законе. Везе између величине богатства и пространства и висине власти довољно су му јасно лебделе пред очима када оне још нису биле заједничко благо свих мудрих историчара. Новаковић је осетио да мора економски развитак средњевековне Србије у стопу пратити, ако жели схватити њен нагли и пространи политички и културни успон. Символ богатства су у Средњем веку злато и сребро, које је мучно у обиљу имати без домаћих рудника. Средњевековни владари, који важе као богати, редовно су и моћни, силни. Оваква схватања су за времена када је настала хваљена Новаковићева студија ο Новоме Брду не само напредна већ и изнимна, те чине част напредноме духу тадашње српске историографије. Да докажем, све што сам написао, Новаковићевим речима: „Помоћу ... економског објашњавања домаћега или приватнога богатства и тецива дало би се много којешта тамно у српској историји необично јасном светлошћу обасјати. Размишљајући ο овоме ја сам нашао, да је приватно богаћење у нашем Средњем веку уздизало људе и династије. Нагомилана богатства, велика, страшно раширена властелинства била су узроком, те је после Душана, кад је пукао стари династички вез Немањића, онако узео маха демон властољубивога цепања и оснивања независних краљевина и држава место једне српске домовине и државе.

Рударство, овај једини извор јачег обогаћења у средњевековној Србији, било је главно средство ономе обогаћењу и издизању појединих властеоских породица". Вид. Ја нипошто не желим подметати своје мисли Стојану Новаковићу, па зато с много опрезности додајем, да је он при овим, како вели „размишљањима", имао на уму нарочито Кнеза Лазара и Лазаревиће и њихову власт над Новим Брдом. Од ових мисли требао је само кратак корак до тачнога схватања важности проучавања рудника у Србији уопште, а одавде се морало улетети у свестрано испитивање Новога Брда и његове улоге у развоју средњевековне Србије.

Високе научне задатке лакше је у историји постављати неголи решавати, нарочито када река извора оскудно тече. Ο важности Новога Брда заиста није требало после Јиречекове књиге и Новаковићеве студије много речи трошити, али тој важности одговарајућим даљим студијама тешко је било приступити. Већ су њих две изазивале читаву хрпу нових питања, која су јако повећана једним кратким документом, што га је 1890. издао Љуб. Стојановић. To је завештање монаха Саватија из Новога Брда, од 4. септембра 1434, којим он посињује попа Богдана и записује му, за свога живота, половину цркве своје баштине и половину куће своје баштине, а после његове смрти да је све Богданово. Из овога краткога завештања, за које бисмо желели да је поузданије издано, избија више проблема него што је у њему реди. Од ових да истакнем само помен Закона Новога Брда, значи његова статута, и помен кнеза у граду, да и не помињем целу градску власт и администрацију, које се само наслућују.

Много обилније вести ο Новоме Брду, раније само укратко истакнуте, постале су у целини приступачне у објави Српских споменика Константина Јиречека; осим веома важних, од њега ту издатих, докумената, он је овде саопштио и своје додатке и исправке другој књизи „Споменика српских" Меда Пуцића са знаменитим вестима и ο рударству у Србији.

Колико год је К. Јиречек неуморно истицао важност Дубровачког архива за проучавење прошлости Новога Брда, он је, наравно, знао и за обиље извора у талијанским архивима, који се тичу Hoвогa Брда, изнад свих у Ватиканскоме, из кога јамачно А. Тајнер и Е. Ферменџин нису сбјавили све што је важно за историју овога места. Но историјски извори, поред све своје високе вредности, нису једини пут ка сазнању знаменитости овога важнога рударскога, трговачкога, политичкога и — смем сада додати — духовнога српскога средишта.

Ο историјским студијама у XIX в. у вези с Новим Брдом заиста није овде све речено, јер се за тим није ни ишло, али је, мислим, ипак довољно казано да бих могао нагласити, како је круг истраживања ο Новоме Брду од почетка XX в. проширен нагло, и веома срећно, на геолошка, географска, антропогеографска, техничко-рударска и археолошка истраживања. Ово је раскошно обиље путева с једном истом сврхом — да се испита прошлост Новога Брда с оном ширином и дубином научних напора који приличе његовој важности.

Ове последње речи не важе за начин како је приказано Ново Брдо у радњи Π. Р. Косовића и М. Миладиновића „Трговачки центри и путови по српским земљама у Средњем веку и у турско време". Ту је Ново Брдо добило довољно простора, али наше знање ο њему тиме није проширено, јер је цели састав компилативне природе. Исто важи и за књигу Κ. Н. Костића „Стара српска трговина и индустрија" (1904), у којој су сабрана извесна места из извора и литературе која се тичу и Новога Брда; Ст. Станојевић написао је на њу поражавајућу оцену, но то није сметало да се одељци из ње у новим компилацијама марљиво преписују; од истога писца је и књига „Наши нови градови на југу" у којој је на последњем месту Ново Брдо; осим истих особина као у раније споменутој књизи, овде је још толика множина штампарских погрешака да цело разлагање треба пратити с највећом опрезношћу. He би приличило замерати Браниславу Нушићу, што је у својој књизи „Косово. Опис земље и народа" само узгред споменуо Ново Брдо у вези с Јањевом: „Јањево, које припада чувеном Новобрдском рударском пределу, ο чијем се богатству басне разносиле по свету". Ново Брдо, као рударско средиште, није улазило у круг његових задатака.

Кад сам истакао новину, ширину и висину научних напора при проучавању Новога Брда са почетка XX в., ја сам, пре свега, имао на уму Јована Цвијића и његове подухвате и успехе око испитивања у вези с Новим Брдом. Она су смештена, не оклевам признати, у грандиозни научни оквир његових „Основа за географију и геологију Македоније и Старе Србије". Исте заслуге које су стекли за истраживање прошлости Новога Брда К. Јиречек и С. Новаковић стекао је Ј. Цвијић за испитивање геолошкога састава, географскога положаја и остатака трагова рударскога рада у Новом Брду; ово последње он је у своме разлагању већ натписом истакао; скица новобрдске околине, за оно доба кад је израђена, и за оне околности, у којима је настала, одлична је. Осим свога главнога задатка, геолошкога и географскога, Цвијић је дао опис рударских окана, поткопа и закопина, саопштавајући — истина, на брзу руку израђене — и анализе руда. Даље, описао је цеове, закопине, троскву, куле и новобрдску тврђаву. Високој стручности заиста не смета, него је достојно украшава, овај искрено осећани сентиментални завршетак: „Ишчезле су успомене на велики рад и живот Новог Брда; данашње становништво прича само да је Ново Брдо било Јеринин град и да су у селу Царевцу били царски виногради".

Резултати Цвијићевих испитивања ο Новоме Брду постали су приступачни широкоме кругу читалаца преко књиге Ј. Дедијера „Нова Србија", у којој су вестима ο Новоме Брду, које су се редовно понављале, додани тачни и живи Цвијићеви описи.

Из моћнога дебла Цвијићевих научних истраживања издвајају се две јаке гране — географска и антропогеографска испитивања. И прва грана изазивала је неповерење и бојазан турских власти, док је друга, са својим начином рада по селима, по кућама и с појединим људима, била за трајања турске империје немогућна.
И за прву грану студија било би Цвијићу ван сваке сумње милије да је могао дуље времена остати у околини Новога Брда, али пошто се то није дало, он се морао задовољити скицом, одличном, али ипак свесно израђеном као скица. Уосталом, цели варварски став турских власти према српскоме научноме раду присилио је Цвијића да, вођен научном савесношћу, и своме великоме делу, ο коме је реч, даде скроман натпис „Основе".

Антропогеографска истраживања у Новоме Брду и околини постала су могућа тек после ослобођења. Њима је 1929. приступио Атанасије Урошевић, водио их је и 1930, а завршио 1935. у антропогеографској расправи „Новобрдска Крива Река". Расправа је рађена веома савесно, али би било добро да је пре штампања — на које се дуго чекало — била прегледана на основу новога проверавања, јер су у томе крају промене нагле и велике. Пошто је Новобрдска област богата прошлошћу, значи, активна у прошлости, то је њено испитивање много теже неголи забачених области, пасивних у прошлости, у којима се никада није ништа важније догодило. Урошевић је и по доброј вољи и по спреми био дорастао своме тешкоме задатку, и околина Новога Брда спада међу антропогеографски најбоље обрађене наше области. Писац се није морао упуштати ни у геолошко-географска истраживања, јер их је могао преузети из Цвијићевих Основа, ни у историчка, пошто их је нашао у лако приступачној литератури. Њему је остао као главни задатак испитивање врста насеља и становништва на терену, што је био мучан задатак због разноликости становништва ове области. Он је будну пажњу посветио и траговима рударства, те тако помогао да се сада полагано израђује све јаснија представа ο старини, обиму и начину рударства у Новоме Брду и околини; био је, јамачно, задњи час да се забележе домаће традиције ο рударству, јер традиција уопште нагло нестаје, а и често померање становништва није погодно за њихово неговање; Урошевић је, нпр. могао још забележити и термин и топоним Цеови и, чак утврдити да у Јасеновику постоји род „Утманци", чији су стари били „настојници на цеове", а њихов предак, Утман, да је био „много силан".

У испитивању Новога Брда, као рударскога средишта, предњачили су историчари, од којих су, међутим, и Константин Јиречек и Стојан Новаковић имали здрав смисао за важност географских, сталних, фактора за развитак земаља и области. Према томе, географска страна истраживања, као основна, није била занемарена, али ни потпуно научно обрађена, него само јасно истакнута и остављена за каснија испитивања, која је магистрално отворио Јован Цвијић. На основу његове иницијативе и његових упутстава извршена су и антропогеографска истраживања Новога Брда и околине, те су, од важнијих, остала још само археолошка и стручнорударска испитивања, која су путници и намерници само узгред додиривали. Археолошка проучавања Новога Брда почела су тек недавно, али су већ донела веома занимљиве и драгоцене резултате, који потичу на даља, још опширнија и још дуготрајнија испитивања, која ће, надајмо се, бити и остварена; ово важи и за стручна рударска истраживања, иначе, веома разборито започета и успехом испраћена.

Археолошка ископавања на Новоме Брду започела су у срећноме споју здруженога археолошкога и архитектонскога рада. Значи, послу су приступили архитекти, оружани стручним знањем својих задатака и с разумевањем археолошких проблема. Почеци су били — како и треба — уздржљиви и задахнути извесном бојажљивошћу, која је извирала из величине задатка. Ђурђе Бошковић је на основу краткога бављења на Новоме Брду и с малим бројем мерења године 1933. написао чланак „Ново Брдо", који је имао за сврху да упозори на важност и, још више, на хитност проучавања овога знаменитога града. Ово је изричито истакао Иван Здравковић у исте године изашломе чланку „Град Ново Брдо". За свако овде дотакнуто важније питање писац је морао ово рећи: „Штета је што све не може да се откопа, јер би се свакако нашло много трагова тадашње цивилизације и културе". Потреба даљих студија разборито је истакнута, с оптимистичком вером да би њима „сва питања била .. . разјашњена". Кратак преглед постигнутих успеха у проучавању Новога Брда дао је Александар Дероко; ο самој тврђави у Новоме Брду написао је поучан чланак „Новобрдска тврђава" Иван Здравковић.

Системстска ископавања на Новоме Брду започела су од стране Археолошкога института Српске академије наука у брижљиво одабраноме скупу истраживача, али с кратким трајањем рада, 1952. и иду до данас. Извештаји ο току рада и ο постигнутим резултатима веома су занимљиви и поучни: Здравковић И. и Јовановић Д., Радови извршени 1952. године; Кораћ В., Радови извршени 1953. године; Здравковић И. и Јовановић Д., Радови извршени 1954. године; испред ових извештаја штампан је чланак М. Динића „Ново Брдо, Кратак историски преглед". Као наставак ових извештаја објавио је Иван Здравковић „Ископавање на Новом Брду 1955. године"; у овоме извештају је посебице реч ο „Сашкој цркви", a у идућем ο цркви св. Николе на Новом Брду: Здравковић И., Откопавање цркве св. Николе на Новом Брду 1956. године. Исти писац саставио је веома поучан преглед археолошких истраживања и конзерваторских поступака на Новоме Брду: Zdravkovic I., Arheološko-konzervatorski radovi na Novom Brdu od 1952—1956. godine; уз њега иде и чланак: Zdravković I. i Simić Μ., Manje crkvene gradevine i zgrade iz turskoga doba na Novom Brdu. Од године 1957. учествује y археолошким истраживањима на Новоме Брду, поред Археолошког института Српске академије наука, и Народни музеј у Београду.



II


РУДАРСКО ЗАКОНОДАВСТВО У СРЕДЊЕВЕКОВНОЈ СРБИЈИ


Из расутих вести ο рударству у Србији, које су сачуване у домаћим и страним изворима као узгредне белешке или као умеци у разлагање ο другим предметима, сигурно се могло закључивати да је у Србији постојало рударско законодавство. Рад у рудницима био је толико важан и тако сложен да је морао бити законима уређен и заштићен. Око скупљања тих расутих обавештења ο рударству у средњевековној Србији први се, и највише, трудио Константин Јиречек, те их је најобилније изређао у примедбама шездесет и шестој до седамдесет и друге уз своју приступну академску беседу, одржану у Бечкој академији наука 31. маја 1899: „Die Bedeutung von Ragusa in der Handelsgeschichte des Mittelalters". Лепо, али το cy била ипак само disjecta membra, из којих се није дала сложити слика српскога рударскога закона. Више могућности, али нипошто пуну могућност, добила је наука за тај важни задатак објавом турских рударских закона, за које се дало без великих тешкоћа, и с пуном сигурношћу, утврдити да, бар претежним делом, почивају на српским рударским законима: Spaho Fehim, Turski rudarski zakoni. Издавач je објавио турски текст и српски превод. Закони су из доба Сулејмана Велелепнога, око 1536, а препис je с краја XVII в. од преписивача који текст није увек тачно схватио; у српскоме преводу текст је поремећен и треба га, према упутству Владислава Скарића, овако исправити: „Текст почиње на стр. 171, па се наставља на стр. 172. Али му ту није свршетак, него се ваља вратити на стр. 170, па наставити текстом, који почиње у средини стране ријечима: Neki su carkovi u spomenutom majdanu blizu... Даљи наставак и завршетак je на стр. 171. у најгорњих 8 редака"; у своме преводу четвртога прилога, „Stari saski zakon i ljudski obicaji majdanski", Спахо није ставио бројеве уз чланове овога закона, па сам и ја, као и други, морао то учинити, те избројио сто тридесет и три члана, које ћу, у даљем разлагању, под тим бројевима наводити. Веома важан прилог за схватање рударства турских времена у нашим земљама уопште и за разумевање техничких термина у турскоме законодавству посебице објавио је Владислав Скарић с натписом „Стари турски рукопис ο рударским пословима и терминологији".

Ја покушавам у овоме прегледу ο животу рударства у средњевековној Србији, а нарочито у Новоме Брду, одржати хронолошки ред, којим су се извори и студије јављали, с окупљањем извора и литературе по њиховој садржини. Надам се да ћу тако двоје постићи — показати постепеност у истраживачким напорима и, ипак, сјединити предмете по њиховој садржини. Извори, на које је сада ред да их истакнем, заиста су неоцењиве вредности, те је право чудо што су досад остали — колико њихова важност заслужује — слабо искоришћени, мада су објављени још 1928. године у чланку: Васенко Π. Г., Сербские записи на греческой рукописи XV века, принадлежащей библиотеке Академии наук. Овај грчки рукопис, сада у Академији наука у Москви, однео je Α. Гиљфердинг из Патријаршије у Пећи 1863. године.
У њему су 1475. године преписане Пиндареве Олимпијске оде (Τὰ ἐπινίκια) и Есхилове драме Прометеј (Προμηθεύς) и Седморица против Тиве (Ἑπτὰ ἐπὶ Θήβας). Датирани српски записи у овоме рукопису, писани у Новоме Брду, потичу из година 1532—43, а остали иду све до у XIX век. Писац чланка много жали што није учен слависта, те да због тога није могао с лингвистичке стране достојно обрадити српске записе; он српске преводе поред редова грчкога текста уопште не истиче као део свога задатка; њега je, с пуним правом, нарочито занимала економска садржина српских записа из XVI в., но коју он због недовољног знања српскога језика није могао увек докучити. Ο грчким текстовима у овоме рукопису има читава стручна студија: Nauck Α., Über eine dem Herrn A. v. Hilferding gehörende Griechische Handschrift (Lu le 29 mai 1863). У Новоме Брду постојао je, дакле, читао се и на српски преводио грчки текст Пиндара и Есхила у XVI в., када би, по дојакошњем веровању, тај град био у суновратноме пропадању и дубоко огрезао у ропској варваризацији. На овоме месту, и овом приликом, не може се опширно расправљати ο духовној средини Новога Брда у вези с овим рукописом, него се могу, и морају, истаћи само сведочанства и знаци ο постојању у то доба рударства и градске управе у њему. Осим тога, морају се споменути и различите врсте становништва и њихова занимања, све у вези са Законом ο рудницима деспота Стефана и изводом из Закона Новога Брда, који помажу да би се ови боље разумели: На л. 54' помињу се Дамјан Гламичић. . . Калина Пекјарица, Јела Немичића, све као дужници; јасно је зашто баш њих истичем. На другој страни идућега листа записао је власник рукописа ово: „Въ лѣто· # зми мѣсеца септемвріа .з. дьнъ дадωх Матею Гонову и всему сьбору Новобрдьскому .сн. аспри· А да продам .а. хардωв вина· у кнежеву монопулію". Вид.Овај запис је несумњиво најважнији, али и остали бацају важну и јасну светлост на живот и рад у Новоме Брду тих времена; ово важи чак и за кратки запис на листу 110': „ωпет узе Вукъ на вѣру кьдъ печатише [вино]". Особито се истичу у записима приходи од вина. Ја морам журити, али ипак подвлачим да се у запису на л. 115. спомиње „субаша". На идућем листу је презанимљив запис који нас, донекле, подсећа на раније споменуто завештање попа Саватија, мада је овде реч ο подели имања: „И угоди се Павлъ съ Степицоωм и раздѣлиіше мало многω имание и и кукю. И полюби добровлнѣ Пава полъ кукıе исхода ωт цѣха. А Степица полюби пωл кукıе ωт запада къ Іωвѣ ковачу кукıе. И на ωвои су свѣдоци. пωп Неделко. пωп Дмит[а]ръ Шиловцъ. пωп Никола Бръначикъ . пωп Петръ Зимоникъ. Степан Вуякωв. Никола Саксен. Ашикъ Paıa: Въ лѣтѣ # зми. мѣсеца септемвріа ві у петек". На л. 126. помињу се у запису „Рупници на Руıарнице выше светога Гıєωргıа црккве". Ради потоњега бољега разумевања језика Закона ο рудницима деспота Стефана упозоравам на начин писања у записима: „хи" и „бıа", „доша", „копа", a ради других, разумљивих, разлога на „Петра Нѣмичикıа", „евреину Михалю" и, напослетку„фурникωм". Све су ово одлична средства за тачније разумевање Новога Брда и живота у њему средином XVI в.; издавач није знао значење свих српских речи у записима; знао је шта су „глобари".
Издавача ових записа, коме припада наша особита захвалност, особито су занимале висине цена и услуга у Новоме Брду тога доба, које је, међутим, врло тешко тачно утврдити, јер се поред свота не наводе количине. Ипак се, с нужном опрезношћу, сме, заједно с издавачем, рећи да су цене стране робе биле високе, a цене домаћих продуката, као и услуга и надница, ниске. Васенко верује да је власник овога грчкога рукописа и писац записа у њему од 1532—43. био поп-Недељко, те је ο њему ово написао: „Зто был, несомненно, образованный серб. Он отлично владел греческим языком. Последнее обстоятельство видно из того, что он внимательно и тщательно изучал таких трудных писателей, как Пиндар и Эсхил. Β το же время самые имена этих поэтов показывают, что автор записей далеко не чужд был интереса κ греческой классической литературе. Он при этом бойко и четко писал по-сербски и очень недурно считал. Интересовался владелец рукописи и некоторыми сведениями no народной медицине и кое-что, относящееся κ этои области, записал на полях рукописи". Вид. Похвала је исто толико добронамерна колико и претерана.

Иако су ово само расуте белешке и кратки записи, њиховој изворној вредности тешко је равну наћи.

У пипање по сумраку, на које је наука била осуђена, кад год се радило ο рударском законодавству средњевековне Србије, пали су бар извесни зраци светлости са споменутим издањем и преводом турских закона ο рудницима и с тумачењем рударских термина. Турски текст, саопштен од Ф. Спахе, јесте, међутим само превод, и В. Скарић је написао ο њему ово: „У турском тексту Саског закона султана Сулејмана реченице су мјестимице тако чудно конструисане, да се из конструкције види, да је турски текст преведен с неког туђег језика". У самоме Саскоме закону он је избројио „око 45 њемачких ријечи", али овај ипак није преведен с немачкога, него, како ће се убрзо разабрати, са српскога, што се, истина, пo у њему сачуваним српским изразима могло и раније још више него наслућивати.

Пошто српско рударско право у свом оригиналноме језику није било познато, тражени су за њега извори, и аналогије, преко турскога рударскога права, у угарскоме. На ово последње упозорио је узгред А. Мехлан у чланку: Mehlan Α., Über die Bedeutung der mittelalterlichen Bergbaukolonien für die slavischen Balkanvölker. Његов чланак je написан, највећим делом, пo литератури — често сасвим неједнаке научне вредности — али на овај одељак у њему морам ипак скренути пажњу: „Das... serbische Bergrecht, das uns in türkischer Übersetzung (Kanun-Sas) vorliegt, scheint, wenn man den Hauptinhalt seiner 133 Artikel ins Auge fasst, dem Bergrecht von Schemnitz (20 Artikel) sowie der Bergwerksgerechtigkeit von Kremnitz (26 Artikel) nachgebildet zu sein" Вид.; у даљем разлагању Мехлан je само наговестио доказе за ову своју тврдњу, истичући уопште утицај Запада на развитак српскога средњевековнога права; ово је, разуме се, све написано под утицајем К. Јиречека, чијим се научним резултатима и претпоставкама Мехлан обилно служио.

Објава на турскоме сачуваних рударских закона изазивала је што даље тим више и све озбиљније покушаје реконструкције рударскога права и технике у средњевековној Србији. Најважнији је од њих онај на који се осмелио Владислав Скарић у својој књизи „Старо рударско право и техника у Србији и Босни" (1939). Вид. Он се користио домаћим и страним изворима за наше рударство и здружио je с њима литературу за немачко, угарско и, особито, за чешко рударско право. Осећао је, наравно, недостатак српскога рударскога права на српскоме језику, али кад њега није било, он се до њега пробијао преко турскога превода и страних аналогија. Као и сваки пробојни исторички напор, па још без најпречег домаћег извора, и Скарићев је рад морао имати недостатака, али је као привремена синтеза дошао науци да не може бити боље. Ово се одлично види no множини преписа и извода из ове књиге, где год се и кад год се, после њене појаве, што било писало ο нашем рударству у Средњем веку.

Када је Ф. Спахо објављивао Турске рударске законе 1913, он je у предговору ово написао. „Dosada nije bilo poznato, da je Turska u srednjem vijeku imala kodifikovane rudarske propise, barem nijesu dosada nigdje publikovani, niti ih uopce spominju koja historička djela, bilo na Istoku, bilo na Zapadu. Zna ѕе, da je Sulejman kanunija (Zakonodavac) izdao mnogo kanuna za ѕѵе grane državne uprave, ali ο njegovim rudarskim zakonima nije bilo nikakvih podataka". Тако онда, a тридесет година касније почело je излазити садржином богато дело: Anhegger R., Beitrage zur Geschichte des Bergbaues im osmanischen Reich, Istambuler Schriften, 2 u. 14. Из њега je могуће много поуке црпсти и за историју српскога рударства у Средњему веку; ово важи и за низ докумената објављених у „Monumenta Turcica historiam Slavorum Meridionalium illustrantia", I, 1, 1957.

Из турских извора почињу тећи богата обавештења ο рударству и у Србији, од којих ћу ја овде истаћи само она која се тичу Новога Брда: Ф. Бабингер je издао, у факсимилу, збирку повеља с краја владе Мехмеда II: Babinger F., Sultanische Urkunden zur Geschichte der osmanischen Wirtschaft und Staatsverwaltung am Ausgang der Herrschaft Mehmeds II. des Eroberers. По љубазноме саопштењу професора Мехмеда Беговића на рударство у Новоме Брду односе се четири наредбе, ваљда из година 1475—82, стр. 11—26; ово исто излази и из приказа збирке кануннама које су, у латинској транскрипцији, издали 1956. Р. Анхегер и X. Иналџик; το су наредбе, код њих, 3,4, 5. и 6, с којима треба упоредити и наредбе 15 и 16.

Колико се још историјске грађе ο Новоме Брду крије по турским архивама, то се одлично види по студији Недима Филиповића „Из историје Новог Брда у другој половини XV и првој половини XVI вијека". Она је највише настала на основу пишчевих бележака и архивске, као и остале, грађе коју је објавио Р. Анхегер. За Ново Брдо су од особите важности дефтери санџака Вучитрн, једнога из године 1477. и другога насталога у времену од 19. августа 1498. до 7—8. августа 1499. По њему је „Нова Бри хасса (крунско добро) његовог величанства султана", и Филиповић наставља овако: „Ново Брдо налазимо у овом дефтеру као потпуно хришћански град. Међу његовим становницима није забележен ни један једини муслиман". Осећа се, треба добро држати на уму, велика брига за рударе. Старога становништва је било 809 кућа, a новоуписанога 78, свега 887 кућа. Међу придошлицама има „кројача, месара, кожара, златара, ковача, хутмана". Значи, рударство цвате, и град je у развитку. Филиповић је, сасвим мудро, избројио, колико је међу тадашњим становницима Новога Брда — којих је, мисли он, могло бити око 5.000 — рудара и занатлија. Било их је седамдесет и три. Он je, пo Анхегеру, упозорио и на висину султанових прихода 1475. од рудника, међу којима се код Јакова де Промонторио де Кампис на првоме месту истиче Ново Брдо; овај податак нам је приступачнији у студији: Babinger F., Die Aufzeichnungen des Genuesen Іасоро de Promontorio de Campis über den Osmanenstaat um 1475. Филиповић je мишљења да je за Ново Брдо 1498/9. било два дефтера, један ο самоме граду, a други ο рударству и ковници у њему; тада су у ковници само муслимани. По дефтеру Вучитрнскога санџака од 4. јануара 1526. већ je цело Hово Брдо великим делом исламизирано; ово не важи за околна села. Број становника био се тада јако смањио, те се по три споменута списка може пратити, како су се некад велике махале, нпр. она попа Бошка, прво јако смањиле, па онда потпуно опустеле. По дефтеру од 1498/9. Hово Брдо на 887 кућа, није имало ниједну муслиманску кућу, a пo ономе из 1526. на 514 кућа 139 су муслиманске. Приходи од рудника су у оваквим приликама нагло опадали, и Сулејман Велелепни надао се новим законима ο рудницима оживети рударски рад и у Новоме Брду. Није успео. Мора се особито истаћи да је Филиповић, мада је располагао с мање времена него што је потребно за проучавање турске архивске грађе ο Новоме Брду, доспео до уверења да је опште мишљење ο развојној линији Новога Брда после 1455. било погрешно и да се она није нагло само спуштала. Град је, наравно, био као обамро после свога пада, али се затим опоравио и показивао извесне знаке здравијега развитка на прелому од XV у XVI в., да би потом упао у незадрживо назадовање. Но ни ово није било ни тако нагло, ни толико потпуно, како се веровало, што се види по раније истакнутим српским записима из XVI в. на грчкоме рукопису који се тада налазио у Новоме Брду.

Грађа из турских архива срећно се допуњава новим изворима црпеним из Дубровачкога архива. Михаило Динић je у својој књизи „За историју рударства у средњевековној Србији и Босни", у првоме одељку „Саси", скупио и осветлио вести ο Сасима код нас и за Ново Брдо. За живот у Новоме Брду, после Закона ο рудницима деспота Стефана, тридесетих година XV в., веома је поучна трговачка књига Михаила Лукаревића, коју је објавио М. Динић. Преко ње промичу испред наших очију становници Новога Брда и околине и омогућују нам да створимо слику ο саставу и занимању становништва града и околине.

Како се види, наше познавање Новога Брда и рударства у њему налази се у бујноме току, и колико год ми, иначе, ценили досадашње објаве извора и студија ο Новоме Брду као рударскоме средишту, нипошто их не смемо сматрати ни завршнима a камоли завршенима. Уосталом, научни резултати, макако високи били, нису никада за то ту да се на њима почива у доконој беспослици него да буду полазне тачке за даља упорна истраживања. Од уџбеника и сумарних прегледа ово се, наравно, не сме строго тражити, иако ни њима заиста није забрањено тежити за новим научним резултатима; В. Симић се у својој књизи ο развоју нашега рударства у одељку ο средњевековном рударству Србије сасвим ослонио на В. Скарића; ο садашњем рударскоме раду на Новоме Брду има веома савесно израђен чланак Б. Глушчевића; рудник олова и цинка прорадио је поново 1933, па је због ниске цене олова рад прекинут 1938, да би се радови обновили 1949; експоатација је започела 1952.

Досад je увек била реч ο рударству у средњевековној Србији, с особитим обзиром на Ново Брдо, но нипошто се не сме превидети да је оно само део европскога рударства. У тај га је оквир поставио, колико му је обим књиге допуштао, Гојко Грђић.

III

ЗАКОН Ο РУДНИЦИМА ДЕСПОТА СТЕФАНА ЛАЗАРЕВИЋА

Српска историјска наука није дочекала веће, и корисније, изненађење од проналаска Светостефанскога хрисовуља до открића овога Закона ο рудницима деспота Стефана Лазаревића. Надајмо се да ово није последње велико откриће! Амбасадор Федеративне Народне Републике Југославије, др Франце Хочевар, тада у Букурешту, направио је 11. априла 1959. великодушан и драгоцен поклон Српској академији наука с преписом Закона ο рудницима деспота Стефана, који је његова супруга, после Другога светскога рата, купила у Бечу на једној јавној лицитацији уметничких предмета и старина. Том приликом се, наравно, није могло дознати из чијих је руку доспео овај рукопис на јавну лицитацију — ко му је био последњи власник. Пошто на њему нема никаквога печата неке бечке јавне установе, то се сме тврдити да се налазио у приватним рукама. Откада? Последњи наш власник била му је, изгледа, Патријаршијска библиотека за време патријарха Арсенија IV Шакабенте, великога љубитеља и разборитога читаоца рукописа и штампаних књига. Поуздано се зна да су честе српске депутације у Беч, упућиване ради одбране привилегија и њихових нових потврда, носиле собом раније привилегије и све доказе који су им се чинили важни за одбрану српских привилегија. Да ли je и овај рукопис таквом једном приликом — а њих је за патријарха Арсенија IV било обилно — понесен у Беч, те тамо запао и остао? Ја не умем поуздано одговорити на ово питање.

По своме спољашњем изгледу, по корицама, начину увезивања чак и по распореду писања, ово је оријентални рукопис, a пo своме језику и садржини он је српски правноисторијски споменик ванредне вредности; његова спољашњост je истоветна с изгледом неких оријенталних повеза код нас, које je стручно и савесно описала Загорка Јанц: Исламски повези у југословенским збиркама. Величина корица рукописа је 10:28 cm, а највећа ширина преклопа је 7 cm. Ha унутрашњој страни корица, након проба пера, има овај запис: „Овретоше сію кнігоу оу полате Г[оспо]д[и]на патрхріака српскаго кіріа кіръ Арсеніе Чрвркаго Г[оспо]д[и]нъ еклісіаіръ кіръ Філотеи іер[о]діаконъ Міхаилъ"; записивач је, разуме се, хтео написати „Четвртаго"; последње „и" из речи „Філотеи" узео je и као везу за идућу реч. После покушаја преписивања истога овога записа стоји година, ваљда од руке која је писала запис: #аψме, дакле 1745; Арсеније IV умро је 1748. На дну првога листа, прва страна, има овај запис: „Законνкъ некіе вещи за мадем сребрен і златен что соу прежде били 7 смдріи 1746"; за тачно читање имена месеца не могу јамчити; ваљда је писац мислио на септембар; мадем је турска реч, преузета из арапскога, маден, и значи рудник. На врху друге стране првога листа записано je: „лоухоуръ ωт ећитапа". Ha другој страни другога листа су на једној одлично израђеној минијатури у четири реда пo пет лица у седећем ставу. Ја сам уверен да они представљају рударски судски колегиј, како je тачно описан у чешком праву за руднике.
image

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића

Текст Закона ο рудницима почиње на трећем листу; величина листа је 10:28 cm, a величина текстана њему 6'5:21 cm; текст је уоквирен златом повученим цртама. Листови су обележени ситним арапским бројевима у десном углу доле; има их двадесет и шест. На листу двадесет и седмоме, страна прва, има овај запис: „Пис в лет # зрпв да сѣ знае како коупи сьи златωпечатѕникь .рк. ас[п] ре поп Геωргие ωт попадию белоу стоинноу". Даље, другом руком, „времена 1742". На другој страни листа двадесет и седмога, поред записа, ваљда „смернı дıак[он]", стоји ово: „да ıєсъ благодеть прес[ве]таго доуха не вала роука ни πеρο", даље „да се знаде когда". Испод овога записа је покушај преписа идућега записа с унутрашње стране задњих корица. У врху те стране је записана го-дина 1753, али бројкама сасвим друкчијим од осталих, и арапских, у записима. Да ли је то запис потоњега власника рукописа? Испод те године je запис: „Сıа Законникъ митрполита Белиградскаго и пожаревачкаго кѵря кѵр михаила лета г[оспод]ня .аψз. — 1707 — ıндиктиωнь а". Даље:”Поклони га хекимь башаа халипашикь. Кѵр ıωани принесль га есть ωт бидова. благочстїваго ц[а]ра Стефана : о васкои вещи # ѕцк.
Сам текст Законика почиње, испод лепе заставице, на трећем листу овако: „Законникь благочъстываго и христоюбиваго иже вь царех стафана деспота. ω цѣховѣ, и ω бащинахь. и ω вѣре, и ω колѣхь. и ω вьсакых потрѣбныих соудовѣх”. Ово пише у врло вешто исписаноме заглављу, a ја сам ипак назвао овај рукопис Законом деспота Стефана ο рудницима. Ево, зашто: Деспот при крају увода Законику вели ово: ” и сьбра се вьс сьбор градскы, и поискаше ωт господства ми. да имь оучиню законь ω роупахь що соу имали за прьвїих господ". Због овога „законь ω роупахь" прихватио сам овај краћи натпис, али с дужношћу да одмах саопштим, како у овоме рукопису није сачуван само Закон ο рудницима него и извод из Закона Новога Брда, значи из градскога статута. Према томе, наша je радост с овим рукописом двострука, јер смо у њему добили толико жељени српски текст рударскога закона средњевековне Србије и тако жарко изгледани бар део Закона Новога Брда. Пространији натпис рукописа треба, дакле, овако схватити:,, Законикь. ... ω цѣховѣ" јесте Закон ο рудницима, a остали део „ω бащинахь. и ω вѣре, и ω колѣхь. и ω вьсакых потрѣбныих соудовѣх" јесте извод из Закона Новога Брда. Да ли је ово неки изузетак? Заиста није, јер се, нпр., и испред рударскога права за Шемницу, Шћавницу, „Wie noch volgennt Perckrecht der Stat Schebnicz", налази градски статут тога града, „Gemayne Stattrechtt"; овде je обрнути ред, што не меньа ствар.
image

Закон о рудницима деспота Стефана Лазаревића

Закон ο рудницима иде од листа трећега до деветнаестога. Он je у овоме дивноме, збиља свечаноме, рукопису подељен на чланове, чији су натписи исписани златом, или здруженим златом, плавом и црвеном бојом. Таквих натписа има четрдесет и девет, али ја сам цели Закон поделио на педесет и два члана, те су чланови 18, 19. и 45. остали без натписа. Поступио сам овако због тога да бих код члана 18. и 19. оделио чланове са сасвим различитом садржином, a код члана 45. је сам преписивач означио почетак новога члана великим почетним словом. После члана 52. долази ред укусних ситних шара, испод којих је златна плетеница. Њој следује извод из Закона Новога Брда, који иде до друге стране двадесет и петога листа. И он је подељен на чланове натписима, сјајно изведеним златом, или здруженим златом и плавом или црвеном бојом. Натписа има двадесет и један, a ја сам цели извод разделио у двадесет и три члана, јер се члан XXII по предмету сасвим одваја од члана XXI, док je почетак XXIII члана сам преписивач на тај начин издвојио што га је почео писати великим златним словом; ја сам, како се види, чланове Закона ο рудницима означио арапским бројевима, a извода Закона Новога Брда римскима.

После члана XXIII извода из Закона ο Новоме Брду долази овај златом исписани ред „предисловїе цара Стефана". Ништа поуздано не умем ο њему рећи, a у претпоставке, које би се могле изметнути у маштања, нисам се рад упуштати. Иза овога, засад загонетнога, реда долази на другој страни листа двадест и петога и првој двадесет и шестога потврда деспота Стефана, с формулама које су нам добро познате из његових повеља, покушај преписа деспотова потписа и датум 29. јануара, с годином 1412, која се не слаже с оном означеном индиктом, 1417; потврда је писана ситнијим словима, можда са жељом да се приближи прегледалици; не смем рећи оригиналу, јер је, можда, овај рукопис тек препис с преписа.

Ја сам већ истакао да је ово красан, свечано опремљен рукопис, код кога се није штедело ни с пажњом, ни с временом, ни са златом, ни с бојама. Према воденоме знаку на папиру, рукопис је преписан у другој половини XVI в., ближе њеноме крају, на папиру означеном с котвом и звездом изнад ње, талијанскога порекла, или из Вероне, или из Удина, или из Фераре. Преписивач је био разуман и пажљив. Садржину је, углавном, тачно схватио, иако је ово био веома тежак задатак. Има јако мало места, где постоји недоумица да ли су тачно преписана. Пажња преписивача је малаксавала према крају рукописа; на другој страни листа двадесет и петога накнадно је морао унети реч колски и једно є, за крје није чудо што га je испустио, јер се и реч пред њиме завршавала са є; ја, наравно, нећу овом похвалом преписивачу да рекнем да се он при преписивању није уопште забуњивао, јер има и таквих случајева; но, где их нема?

Пошто је ово прво издање једнога правноисторијскога споменика изузетно високе вредности, то ћу се ја намерно уздржавати од хипотетичких тумачења, која би могла бити увучена као чињенице у темеље проучавања овога извора. Из истога разлога најсавесније ћу се држати текста рукописа, не оптерећавајући га опасним домишљањима. Кратице ћу, разуме се, разрешавати и знакове скраћивања, према томе, изостављати. Спиритусе из рукописа нећу преносити, a ни акценте, иако ми је ово последње врло жао, јер постоји могућност да су акценти верни, но они нису редовно уношени, те је ово главни разлог што сам их изоставио. Интерпункције има у рукопису две, тачка, у средини реда, и запета. Знам да су тачке, златне и у боји, замишљане — бар донекле — и као украс, али има несумњивих знакова да се њима желела вршити и логичка интерпункција; тачке су, изгледа, накнадно уношене у текст, што се види по другој страни листа деветнаестога и првој двадесетога, где их je преписивач пропустио унети. Где у овоме издању после усамљених сугласника предлога, или сугласника на крају речи нема ь, то значи да су они или здружени с идућом речи, или су писани изнад линије; овако сам поступио због ранијих, добрих, традиција издања старих српских рукописа и ради тога да би се добила што јаснија слика текста; у вези с овим морам истаћи да je у рукопису і увек писано с две тачке изнад њега и да сам Ǒ преписивао као оу; њих je веома мало у рукопису и писана су, као и ɤ, већином ради уштеде простора.

Пре него приступим крају разговора ο спољашњем изгледу, распореду, садржини и принципима издања овога рукописа да — све држећи на уму што сам малочас написао ο својој уздржљивости при тумачењу — кажем још ово: Рукопис je, истина, настао у временима српске духовне ренесансе, након обнове Српске патријаршије, али њега су, мислим, наручили Турци, и он je био и у турскоме власништву. Ово се, осим оријенталнога повеза и опште слике текста, види и по саопштеним записима из њега. Значи, и овај je препис Закона ο рудницима деспота Стефана потекао из жеље, особито моћне код Сулејмана Велелепнога, да се обнови рударство у турској империји. Тада су преведени српски рударски закони на турски, a можда и раније, али су обављени и овакви српски преписи за оне који турски нису знали. Турцима је главна сврха била обнова рада у рудницима, a за Србе су преписи, као овај, имали и свечаних, и дубоких сентименталних разлога — требало је да они Србима покажу шта су некада имали и да у њима негују наде да ће то опет имати.

Да ли je Закон ο рудницима деспота Стефана потпуна новост за науку? У овом облику и на оваквоме језику несумњиво јесте, али, што се саме садржине тиче, није, јер je помного из њега било познато из турски сачуванога Саскога закона. Ho ово цело знање било је јако непотпуно и сасвим несигурно. Тек сада се може утврдити, какав је однос између једнога српскога оригинала — a било их је јамачно више — и његова турскога превода. Ја, на овоме месту, не идем од члана до члана турски сачуванога Саскога закона и не упоређујем их са Законом ο рудницима деспота Стефана, али ми је прека дужност рећи бар оно што је за њихов међусобни однос најважније. Ова je дужност с научнога гледишта веома корисна, a с личнога врло пријатна, јер није свакидашњи случај да научне напоре прати успех као овај.

Почетак Саскога закона на турскоме језику јесте несумњиви превод почетка Закона ο рудницима деспота Стефана или њему сасвим сличнога српскога рударскога закона. Ево доказа:


Члан 1.
Закон за вѣтрь
Да се на брани вѣтр пробити изь
роупе оу роупу. а ωнемѕзи вѣтромь
да не може мероу искать. ни фарѕнания
чинити :~


Члан 2.
За оузбыенїе шоурфа:~:~
Кои се шоурѕфь коритѕцемѕ изѕ-
мекıє, трети днь тко седне на шоурѕфь
да ıє нıєгов. а на коемѕсоу мѣстоу
цигнѣ, да има рока .ѕ. недѣль а потом
тко га оузбїе да е нıєгов. и комоу
е драго дѣлове давати да дава: ~

Kanun (1).
Kad budu dva rova, pa od jednoga bude drugome potrebno vjetrenje, ako ga zatraži, može dobiti і neka mu ѕе da. Ali neka ѕе vjetrenje ne mjeri і neka ѕе kroz njega mjera ne tegli і neka ne bude od jednoga rova drugome stete"

Kanun (2).
Kada jedan šurf, to jest gdje ѕе zemlja vadi teknetom, ostane tri sedmice prazan (nezaposlen), ko god dode, pa ga počne raditi, njegov je, niko mu ne moze zabraniti."

Сличност je сасвим близу истоветности, када се узме на ум општа особина превода, да су опширнији од оригинала; ово важи за члан 1, док je српски текст члана 2. пунији. Али с овим чланом креће се једно друго, преважно и презанимљиво, питање: Турски текст Саскога закона познат је, заједно са српским преводом, од године 1913, a нико жив није досад достојно истакао да у њему има стварно два веома слична рударска закона, од којих се први завршава са чланом 41, a други почиње са чланом 42.
Φ. Спахо је место натписа члану 42, канун, ставио неколико тачака и спустио у напомену ово објашњење: „Ovdje je rastavljeno crvenim znakom, a nije napisano „kanun". Значи, турски превод je веома несамосталан. Преводилац je прво превео или Закон ο рудницима деспота Стефана или неки други, њему сасвим сличан, и затим je наставио с превођењем другога текста српскога рударскога закона. Пошто су ови између себе били сасвим слични, то је лако могуће да је на почетку Саскога закона и неки други српски рударски закон, a од члана 42. да почиње превод Закона ο рудницима деспота Стефана. Ја нећу да прећутим да чланови 42. и 43. Саскога закона имају још више сличности са чланом 1. и 2. Закона ο рудницима деспота Стефана неголи члан 1. и 2. Саскога закона. Да испишем чланове 42. и 43, како би се они могли упоредити с почетком српскога Закона и с већ раније наведеним чланом 1. и 2. Саскога закона: „ (Kanun 42) Ako medu rovovima smeta para, moze iz jedne u drugu probušiti; od kojeg god rova mogne uzeti, može uzeti, onaj ga ne može sprijeciti, niti mu može zabraniti. Ali ѕе kroz onu šupljinu za vjetar ne smije vući mjera. Kanun (43). Kada šurf, iz kojega ѕе može, stojeci unutra, teknetom izbacivati zemlja, ostane neupotrebljen tri dana, ko god ga uzme і počne izgrađivati, postaje njegovo vlasništvo". Држећи на уму своје раније обећање да, на овоме месту, нећу ићи од члана до члана српскога Закона ο рудницима и упоређивати их са Саским законом, ја ипак морам обавити упоређење још члана 3. српскога Закона ο рудницима са Саским законом, да бих утврдио који му не члан, него који му чланови одговарају. На тај ћу начин две сврхе постићи — утврдићу извор Саскога закона и подвући од мене истакнуту чињеницу да су у њему сачувана два сасвим слична српска рударска закона.

Члан 3.
ω роупахъ:~:~
A роупа коа ıє имала роудоу, и
дал е оурѕборь. и има, .и. сежѕнь.
и лежала е, .а. годиноу, и, .ѕ. неде-
лıє. Свакомоу е слободна пщеωнати.
и кои гваркь ωт старехѕ приспѣ да
има свѣ свое дѣловѣ. ако ли не
боудѣ гварка, да моу се да глас
за, .г. п[о]неделѕнике. ако догıє и
постави динаре на хемпалѕкь. да
има половиноу дѣлове. ако ли не
доиде за, .г. п[о]неделѕнике и не
да динарѣ оу третї п[о]неделѕникь
да лихь све свое дѣловѣ. и векıє
да ихь не ище : .

Kanun (4).
Kada jedan veliki rov, koji rudu izvlači і u kojemu su urbareri роtegli і odredili, da ѕе potegne osmilica to jest sekizlema, ostane godinu і šest sedmica prazan, ko god dode і započne ga raditi, neka radi, niko mu ne može zabraniti. — Ako dođe stari vlasnik і bude na rovu prisutan, neka mu ѕе njegov dio da. Ako ne bude prisutan, neka ѕе tri sedmice nedjeljom оglasi. Ako stari vlasnik dode na rov і dade svoj zamkošt, neka mu ѕе da polovica. Ako za tri sedmice ne dode, a onda izbije kasnije, neka mu ѕе ne da dio, neka ne trazi".

Kanun (45).
Kada veliki rov, koji je pod mjerom, ostane neupotrebljen godinu і šest nedjelja, ko god hoće, neka ga radi. Ali neka ѕе u tri ponedjeljka oglasi. Ako ko god od starih vlasnika stigne pri prvom і drugom oglašivanju u ponedjeljak, neka metne svoj žamkoš na hem-plak, pa ćе mu ѕе povratiti polovica njegova dijela. Ako u vrijeme, kad ѕе bude oglašivalo, ne bude starih vlasnika u varoši a mogne ѕе za jedan dan otići do njega і vratiti, neka onda ko god ode і neka mu javi. Ako dođe і prispije, a ne metne novce na hem-plak, izgubice svoj dio iz ruku. Ako tuži, ne ćе mu ѕе uslišiti".

Како се одлично види, кануни 4. и 45. Саскога закона слажу се с чланом 3. Закона ο рудницима деспота Стефана, и το 45. још више неголи 4; Φ. Спахо био је на погрешноме путу, када је мислио да понедељак у кануну 45. треба исправити у недељу; њему није било познато да је недељом сав рад у рудницима почивао.

Ја бих могао оваково упоређење и даље наставити и њиме доказивати истоветност или велику сличност између појединих чланова Закона ο рудницима деспота Стефана и кануна Саскога закона, али сматрам да je то, на овоме месту, сасвим сувишно. Довољно je доказа пружено, и ја желим, још једампут, нагласити, да je сличност чланова Закона ο рудницима деспота Стефана још већа с другим делом кануна Саскога закона неголи с првим. Ово је висока научна тековина неоцењиве вредности, јер се сада кануни Саскога закона могу проучавати према једноме српскоме тексту, који им je основа, a το je веома важно, пошто је турски превод јако несамосталан, а његов препис сасвим невешт.

Док ово истичем, ја нипошто нећу да рекнем да су текстови, српски и турски, истоветни. To нипошто не. За све чланове Закона ο рудницима деспота Стефана не могу се с пуном сигурношћу пронаћи кануни Саскога закона. Јасно je и због чега је то немогуће: Ми располажемо са српским текстом рударскога закона само од деспота Стефана. Α њих је јамачно било више; теоретски узевши, од краља Уроша I па до последњега деспота у Србији могао је сваки владар издавати свој рударски закон; сабор Новога Брда изричито је тражио од деспота Стефана да им даде „законь ω роупахь що соу имали за прьвїих господ". Ми, међутим, располажемо само с једном верзијом српскога рударскога права у оригиналу, док их је турски преводилац имао две. Шта излази из овога? Српски рударски закони били су несумњиво слични, али не и истоветни, како се види пo турскоме преводу у Саскоме закону. Може бити да је турски преводилац имао пред собом баш Закон ο рудницима деспота Стефана, али ово се због сличности рударских закона не може онако доказати како бисмо то желели, па ипак, да и то истакнем, како за превођење баш Закона ο рудницима деспота Стефана говори чињеница да у обадве верзије турскога превода, кануни 2. и 3. и 43. и 44, није преведен онај део члана 2. Закона ο рудницима у коме је текст поремећен и зато непоуздан. He треба, иначе, заборавити да турски превод није ни могао бити потпуно веран због техничких израза и због зависности српскога рударскога права у Србији од њенога права узетога као једна целина. Још мање се сме заборавити да су се у турски превод могле и намерно уносити измене.

Ο односу између Закона ο рудницима деспота Стефана и турскога превода у Саскоме закону није, мислим, потребно, за ову прилику, даље расправљати, пошто су сви битни проблеми расветљени. Према томе, време je да пређем на саму садржину и на дух Закона ο рудницима деспота Стефана.

Од свих посебних стварних права рударско право носи највише заједничких европских особина. Хоћу да рекнем, да је српско рударско право део европскога рударскога права, и то, у Средњему веку, његове немачке варијанте. Тадашње рударство, којим се овде бавим, јесте први занат који се развио у једну врсту индустрије: Започет je с мало стручних радника и с незнатним средствима, и тако се обављао рад док су руде биле лако приступачне и док се са све дубљим продирањем у земљу нису почеле гомилати све веће опасности од обрушавања, од воде и од ватре. С множењем опасности расле су и потребе за све већом стручношћу, за све обилнијим средствима и за све јаснијим правним одредбама. И власници земљишта, на коме би се нашла руда, и обласни и државни господари натицали су се у предусретљивости према рударима, да би тако, преко њих, извукли што више користи из земљишта. Основа рударскога права јесте у целој Европи, негде у већој a негде у мањој мери, римско рударско право. Оно је основа, али на њој су изграђивана рударска права с индивидуалним народним цртама. Пошто је Средњи век доба уских видика и шарене разноликости, то и у националним правима постоје различите варијанте. Рударску вештину пренели су — у савршенијем облику — у средњевековну Србију Немци, па ја зато морам нагласити да у Средњем веку није постојало једно једино немачко рударско право, него неколика, од којих су за нас најважнија алпинско, саско и франачко. Будући да нашој науци до данас није успело утврдити, одакле су стигли у Србију први Немци рудари, то постаје питање порекла српскога рударскога права још сложеније. Има, наиме, три могућности — или су први вештији рудари дошли у Србију из Немачке, или из северне Угарске, или из Ердеља. И рударство у северној Угарској започето je од Немаца, преко чешких и моравских рудника, као и оно у Ердељу, али би било веома важно, када би се могло непобитно доказати, из кога је од истакнутих рударских средишта стигла прва рударска колонија у Србију. Ја не кријем да су ово јако сложена питања, великим делом још нерешена и тамо где историјски извори обилније теку него код нас. Да бар једну од тих тешкоћа истакнем: Рудари су се кретали са Запада према Истоку у етапама, пролазили су, дакле, кроз привремене домовине и из сваке од њих понели су извесне особине. Та је тешкоћа особито непријатна, ако се покушава доспети до прадомовине рудара из Немачке преко дијалеката којима су се они служили у Чешкој и у Угарској, где постоји множина извора за рударство на немачком језику. Ово није и наш случај, јер ми располажемо највише само с немачким рударским терминима и с личним именима, уз неколико назива места. Ја нећу да не истакнем још једну тешкоћу при испитивању српскога средњевековнога рударства, коју не делимо са Западом. Мислим на утицај византинскога рударства. Знам да српско рударско право Средњега века носи јасне трагове немачког утицаја, али ипак морам нагласити да у Србији несумњиво постоји и утицај византинских рударских закона и пракси. Док ове редове пишем, ја се сећам мудрих поука Стојана Новаковића, на које није никад сувишно потсетити.

Српско рударско право Средњега века представља, како се види, веома сложен научни проблем, сложенији него чешко, на које мислим као на словенско, и него угарско, које ми је на уму као суседно. Европски карактер српскога средњевековнога права мора се при његову проучавању стално држати пред очима, и нипошто се неки знаци примитивности не смеју сматрати само његовим, као што то не треба чинити ни с његовим суптилним правним дистинкцијама и, нарочито не, с његовим социјалним одредбама, високог етичкога смисла. Рудари су у Средњем веку били веома покретан свет, „еіn wander lust iges Völklein", који je јурио за гласом ο богатијој рудној жици. Сва права, која би извојевали у једном руднику, они носе у својој свести и у писаним повељама у други и, ако их тамо не би затекли, они би их брзо изборили. Владари су се бојали као грома напуштања рада у рудницима и на тај начин губљења регалних, обилних и сигурних, прихода, те су вољно испуњавали рударске захтеве. Сведочанства ο оваквоме ставу и српских владара према рударима има на претек и у Закону ο рудницима деспота Стефана и у изводу из Закона Новога Брда. Она представљају преважну новину за нашу науку и поред мога истицања да нису увек оригинална. За историјски развитак српскога народа прече је знати, да ли су таква права уопште постојала и да ли се наш животни ток пo њима кретао, него да ли су баш код нас настала.

Из мога разлагања, надам се, јасно избија тежња да упозорим на научне недостатке и опасности, ако би се овде саопштени српски историјски извор проучавао издвојено од њему сличних савремених споменика на Западу и на Истоку. Ја нећу да истрчавам пред будућа истраживања и, још мање, да им прописујем одређене путеве и стазе, јер би то значило окивати слободу научног испитивања. To не, али на извесне чињенице морам ипак упозорити, како би се на тај начин избегла дангубна лутања.

Неколико реди изнад ових читали сте да се ваља чувати просуђивања и суђења овога споменика било по његовим примитивним цртама, било по његовим знацима дубоке правне учености и високе етичке свести. И једне и друге особине нису само његове, иако овим не желим рећи да је овај историјски извор потпуно лишен српских индивидуалних црта. Да речено докажем бар с неколико примера: He сумњам да ће се многим читаоцима већ сам начин доношења Закона ο рудницима деспота Стефана учинити несхватљиво либералан. Деспот је, наиме, поверио двадесет и четворици неновобрдских рудара да сами саставе Закон ο рудницима за Ново Брдо, a он ће тај од њих израђени закон својом потврдом, потписом и печатом издићи на важећи Закон ο рудницима за Ново Брдо. Речено, учињено. Пред нама стојећи Закон стварно је од позваних рудара израђени законски текст за руднике Новога Брда. Да ли је ово јединствен или бар изниман случај? Заиста не, осим, можда, поступка деспотова да одреди баш тај број рудара и нареди да међу њима не могу бити они из Новога Брда. Иначе је све сасвим слично доношењу рударских закона на Западу. Тамо су рудари добивали свој закон или, ако се хоће, рударске привилегије на тај начин што би или сами састављали привилегијалну повељу и подносили је владару на потпис и печат, да би je тако узвисио на закон, или би се рудари састали, у присуству свог земаљског господара, да би се на таквоме скупу редом читали чланови закона, на које су рудари гласно давали свој пристанак. Српски случај није, дакле, ни јединствен, ни изузетан, али он сведочи ο истој културној висини Србије са земљама које су на такве начине добивале своје рударске законе.

Мислећи на ово што сам сада истакао, ја сам раније намерно упозорио, како је Мехлан наговестио да српско средњевековно рударско право, њему познато само по турски сачуваноме Саскоме закону, треба упоредити с онима из Шћавнице и Кремнице. Шкодити, збиља, то не може, али ова рударска права су у вези с чувеним рударским правима Јихлаве и Кутне Хоре, која се, опет, не могу научно испитивати без везе бар с алпинским, саским и франачким рударским правима. Колико су ово пространи видици, толико су исто занимљиви и сложени научни проблеми.

Ја ћу овде, само примера ради, истакнути извесне сличности између српскога рударскога права и онога у Шћавници, које је тамошњим рударима потврдио угарски краљ Бела IV; могао бих, разуме се, учинити слично упоређење с којим било рударским правом у Европи. Члан 2. Закона ο рудницима деспота Стефана несумњиво одговара члану 13. Рударскога права за Шћавницу. Члан 10. Закона ο рудницима потпуно се слаже са другом алинејом члана 15. Рударскога права за Шћавницу. Још ово: Веома je добро познато да су се рудари и у Србији, као и иначе, имали права служити дрветом, на земљишту рудника, за рударске потребе, без одобрења власника земљишта. Ово се право злоупотребљавало, те је зато ограничено чланом 123. Душанова Законика. Оно је, наравно, било зајамчено и чланом 16. Рударскога права за Шћавницу, те га због тога исписујем, a и да бих пружио пример тадашњега немачкога рударскога језика: „Auch auf welichs herrn aignn perckwerch fwndn wirt vnd gemessnn, derselb herr nymbt davon das dritte tail der Vrbar, vnd was dasselbig perckwerich holcz bedarff ynn die gruebnn vnd zu allerlay notturfft, das sol vnd mag In derselbig herr mit nichte nicht werenn".

Као што у начину доношења Закона ο рудницима деспота Стефана и у његовој садржини не треба тражити потпуну оригиналност и јединственост поступка, тако их се не сме тражити ни у општем ставу српске државе према рударима, која их је својим моћним средствима заштићавала, и то најниже међу њима највише. Ја нипошто не могу овде ређати све примере заштите рудара, али бар понешто морам истаћи: Члан 51. Закона ο рудницима деспота Стефана даје право рударима да заложе власникову баштину, ако им не би на време исплатио наднице. Ово високо, и ефикасно, право рудара постојало je, нпр., и у чешкоме рударскоме праву, где у случају закашњења исплате „stand dem Arbeiter das Mittel der Erzpfandung zur Verfugung". Из истога овога, чешкога, права ο рудницима избија особито старање ο најзапостављенијима, ο младићима који окрећу витао. Њих је краљ Вацлав II овако желео видети обезбеђене: „De juvenibus. Statuimus, ut juvenibus in cornu vertibuli laborantibus certum pretium in denariis sicut ceteris laborantibus statuatur"... Дакле, да им се исплаћује, и το у новцу, иста надница као и осталим радницима. Закон ο рудницима деспота Стефана ишао je чак тако далеко у заштити рударских права да je у члану 27. проглашавао неважећом ону одлуку власникову, коју „ви ογ срдцоу оучинїа", ,,ере ογ срдцоу гваркь бащиноу не мωже нзѕгоубити”; ова одредба ушла je и у канун 32. Саскога закона, али веома неразговетно: „Ako ѕе vark ... rasrdi, ... neka mu ѕе taj poklon ne primi...".

Заштита рударских права иде, дакле, што je могуће даље, али с једним веома важним ограничењем — да се рад у рудницима не сме смањивати или, чак, прекидати. Рудник се не сме умртвити. Ово je стална брига колико владара, толико и рудара, али првих још више неголи других. Она је, мислим, кратко наглашена у члану 38. Закона ο рудницима деспота Стефана речима: „ере и царь не оузимлıє да се не работа. кроме щο е законом."
Приходи од рудника су изнимно високо цењени због лакоће претварања користи од њих у новац, ако већ владарске ковнице нису биле поред самих рудника, а већином jecy. Овакво стање постајало je све повољније за рударе с претварањем натуралне економије у новчану. У Србији су, осим тога, постојали још посебни разлози за неговање рудника од тужнога почетка обавезе давања данка Турцима и од све већих издатака за подизање градских утврђења и трошкова око одржавања војске, све у вези с одбраном земље. Деспот Стефан показивао је високо развијен смисао — невољама изоштрен — за потребу рударских радова у Србији и, како већ давно знамо, за опасност извоза сребра из своје државе. Њиме се, можда, могла одржавати бар полусамосталност Српских земаља, коју је он примио као своје горко наследство.

Закон ο рудницима деспота Стефана стоји, надам се, цео пред нама и, осим тога, ми располажемо с турским преводом два српска рударска закона. Значи, могуће је правити упоређења са свима рударским законима Средњега века у Европи, узетима као једна засебна целина. С изводом из Закона Новога Брда није тако повољан случај. Он у овоме рукопису није у потпуности сачуван него као извод, састављен с посебном намером да у њега уђу они чланови Закона који се, пре свега, тичу рудара и њихова живота у Новоме Брду. Ми смо веома срећни што преко овога извода можемо сагледати бар део садржине и осетити дух Закона Новога Брда. Но морамо се добро чувати да бисмо на основу овога извода доносили суд ο томе Закону као целини. За такав задатак, пун озбиљне одговорности, не располажемо с довољно елемената. Већ сам за српско рударско право морао рећи да постоје веће тешкоће за његово проучавање неголи, нпр., чешкога или угарскога рударскога права због близине Византије и због снаге њенога утицаја на васколики српски развитак. Код Закона Новога Брда тешкоће су још теже премостиве. Његов статут се не може проучавати на основу Магдебуршкога градскога права, као што је то случај код многих источних словенских градова. Из чланова Закона Новога Брда, који су пред нама, сасвим се поуздано сме закључити да је он израђен на основу више моћних утицаја: Ради проучавања овога Закона потребно је, наиме, добро познавати српско државно право тога доба, градска права наших приморских градова, особито оних под врховном српском влашћу, градска права рударских градова и, напослетку, али не и најмање, автономна права византинских градова, за која бисмо топло желели да су нам боље позната. Члан 124. Душанова Законика ο тима правима у Србији доба цара Душана нашу радозналост не задовољава него је још распирује. Колико су автономна права градова у Србији могла бити пространа, то се сјајно види no оним члановима у изводу Закона Новога Брда који по својој садржини одговарају истима у Душанову Законику. Ако би ко помислио да су они преузети из Законика од слова до слова, он би се љуто преварио, пошто су толико измењени да их je мучно препознати; ово важи и за одредбе које имају сличности с онима из приморских статута.
Према томе, у Закону Новога Брда има још више индивидуалних црта неголи у Закону ο рудницима деспота Стефана. Ово су све велика изненађења за дојакошњу представу ο Новоме Брду и животу у њему, која је из основа пољуљана српским записима из XVI в. на истакнутоме грчкоме рукопису из Новога Брда и недавно откривеним обавештењима, црпеним из турских архива. Ја не могу ређати све нужне исправке дојучерашње представе ο Новоме Брду, али бар понеку, карактеристичнију, да истакнем: Веровало се да је овај рударски и трговачки град био толико преплављен Латинима да су у њему православни били потиснути у засенак. Из Закона Новога Брда избија, међутим, no члановима саопштеним у његову изводу, веома оштар став према Латинима. Њих, заиста, ни Душанов Законик није мазио, али Закон Новога Брда био je, у томе погледу, још оштрији, иако je и у Новоме Брду несумњиво постојала жеља, као и у рударским градовима на Западу, да грађани, сіvеѕ, и рудари, montani, живе у слози, a не у непријатељству, пошто су били једни на друге упућени. Још ово: Веома је занимљив положај протопопа у Новоме Брду, јер он има високу власт, сличну архиепископској у држави, али у градској управи јамачно још више; по турским изворима изгледало би да су рејони Новога Брда, од Турака названи махале, били истоветни с парохијама, јер је знатан број махала носио имена пo свештеницима или по калуђерима.

Надам се да никакво велико изненађење неће изазвати они чланови извода Закона Новога Брда, којима је зајемчен привилегисан положај рудара у граду. При набављању намирница они су постављени на прво место, њих ради су цене намирницама максимиране и одређене висине цена за поједине занатске услуге. За таквим правима тежили су рудари у целој Европи и — постизавали су их. Ја ћу, мислим, најбоље објаснити ову грану рударских права ако из Ius Regale Montium, Lib. I, cap. 5, § 13—5, краља Вацлава II саопштим ову великодушну и речиту програматичну изјаву: „Spectat insuper ad officum juratorum, urburariorum et judicum, cum omni pietate, que mater est boni operis, pauperes defensare ab insultibus superborum; alioquin in obprobrium justitie ас ipsorum sine misericordia frequencius opprimerentur, et nos ex ео regimen eorum correctione condigna arguere compelleremur. § 14. Item curare debent predicti, ut de victualibus et aliis rebus omnibus ad montem necessariis justum sit precium et mensura, ita ut propter debitam ordinationem sub regimine ipsorum manere populus merito delectetur. § 15. Debent eciam curare de edificis, ne quid fiat in ѵііѕ publicis, preterquam ad utilitatem montium, quo homines cum curribus, eques vel pedes pejus (Е. bene) valeant pertransire, et quod decenter edificia ordinentur. Nam omnis decor cujusque civitatis precipue in his tribus consistit: ut sit populosa, edificiis decorata federumque tenacissima". Шта би се савршеније, напредније и поштеније могло захтевати и осигуравати? Како се види, поред брижљивог старања ο рударима уопште истиче се обавеза рударских власти, ако не желе навући краљеву казну, да штите сиромахе од насиља обесних. Даље, да цене намирница и осталих рударских потреба буду умерене, a мера правична. Сасвим савремено звуче захтеви да у рудницима све буде тако удешено да се народу мили у њима живети.
Није изостављена ни брига за зграде за становање и путеве, a на крају је вечно мудар савет — шта треба да буде дика свакога града, насељеност, украшеност зградама и верност обавезама. Када се ово прочита, нестаће зачуђености, ако би се појавила, због српских настојања да се тежак рударски живот што више олакша. Код нас je, дакле, било исто као на Западу, с болним уздахом да се овакве племените клице код нас неће, као на Западу, развијати него под турском влашћу кржљавити и пропадати.

Сличност оних одредаба Закона Новога Брда које се односе на рударе с рударским правима и праксама на Западу сасвим је јасна, a како стоји с његовим осталим одредбама? Већ сам истакао да немамо довољно елемената за општи суд ο Закону Новога Брда као целини, али за одређивање праваца, којима истраживања треба упутити, могу се, осим споменутих, дати извесна упутства. Као најпреча, и најкориснија, упоређивања морају се сматрати она са статутима Котора и Будве. Нипошто не треба превидети да je и у Закону Новога Брда владар само „господар" и да се и у њему, као и у споменутим статутима, осећа тежња за истицањем првенствено својих права.

Разноликост путева у испитивању порекла и садржине Закона ο рудницима деспота Стефана и извода из Закона Новога Брда огледа се довољно јасно и у језику ових споменика. Стварно, има три врсте српскога начина изражавања у извору који се овде издаје: Увод Закону ο рудницима и његова потврда од стране деспота Стефана написани су тадашњим отменим српским књижевним језиком и стилом. Сам Закон ο рудницима написан је, међутим, не само претежно српским говорним језиком него с јасним особинама одређенога дијалекта. Стране речи у њему су највећим делом немачки рударски термини. Извод из Закона Новога Брда састављен је говорним језиком, али ипак с нешто више особина књижевнога, a што се страних израза у њему тиче, они нису само немачкога порекла него их има и грчких и романских, прихваћених из нашега Приморја. Дакле, овај споменик као целина, није само од изванредне историјске вредности него и језичке.

Ја, наравно, не желим опширније писати ο језику овога споменика, и све што могу учинити јесте да упозорим на неке његове особине, које највише упадају у очи и, још више, које помажу његову тачноме тумачењу. Мени je до тога стало, те само ради тога и пишем ο језику овога историјскога извора, који ћe, уверен сам, бити предмет дубоких и духовитих језичких студија. Није, мислим, потребно нарочито наглашавати да у Закону ο рудницима има истих особина с којима се сретамо код данашњих писмених људи, невештих правопису. Значи, пише се „ш нимь" (члан 32), није претешко пронаћи да „свωмь" (члан 11. и 22) ваља читати „својом" и сл. Истакнуте дијалекатске особине тичу се нарочито писања трећега лица глаголске једнине. Ја ћу исписати само из два члана, 38. и 39, такве облике, како би се осетило колико су чести:" „боуде прода", „боуде коупїа", „коупїа", „ıавїа", „изгоубїа" (члан 38), „ωставїа", „оучинїа", „прода", „поустїа", „поклонїа", „оучинїа" и још једанпут „оучинїа" (члан 39).
Већ при површном читању рукописа мора упасти у очи да je преписивач редовно писао „нехω" или ,,нехо" место „него"; у Закону ο рудницима деспота Стефана има око двадесет таквих случајева, a у изводу из Закона Новога Брда само два; ја остављам ову чињеницу, како је Јован Рајић писао, „на разсуждение" филолозима; да ли „хи" у члану 31. једанпут и у члану 38. двапут стоји место „их" или место „ги", и το нека буде брига филолога; но ја ћу само примера ради, без труни жеље за потпуношћу и за саветовањем, упозорити на ,,хоусе" место „гоусе" и „хоуса" место „гоуса" у једној повељи деспота Стефана Дубровчанима; на истоме месту, и у истим редовима, има, међутим, и „гоуса". Још само нешто па да пређем на много већу невољу: Није реткост да заменица мушкога рода стоји уз именицу женскога рода, нпр. „таи мера" (члан 40), „онаи роупа" (члан 45).

Α која је то већа невоља с језиком у овоме знаменитоме споменику? У Закону ο рудницима невоља je, изнад свега, с немачким рударским терминима, a у изводу из Закона Новога Брда, поред њих, са страним речима уопште. Давно је позната чињеница да je у Српским земљама средњевековна рударска терминологија претежним делом немачкога порекла; тврди се да таквих израза има око двеста педесет. При преузимању немачких речи оне су толико измењиване и прилагођаване српском језику да их је често веома тешко препознати, те да је, према томе, тешко избећи дуга лутања и опасне заблуде. Око тумачења тих немачких термина, преузетих у српски језик, највише се трудио Владислав Скарић, нарочито у два своја рада „Стари турски рукопис ο рударским пословима и терминологији" и, још више, у књизи „Старо рударско право и техника у Србији и Босни". Високо ценећи Скарићеву марљивост и довитљивост при решавању ових заиста сложених задатака, ја сам се ипак хтео уверити ο тачности његових тумачења. Скарић се ослањао на гласовну сличност немачких рударских термина, сачуваних на српском, с данашњим немачким изразима и испомагао се стручним рударским речницима. Ја сам пошао другим путем: Тражио сам у великом Немачком речнику Браће Грима шта значе поједине речи, преузете од нас, у немачком рударском језику; у Речнику су ови изрази брижљиво обрађени и доказима снабдевени. Па, шта сам нашао? Да, пре свега, треба бити веома опрезан, јер иста немачка реч у различитим рударским правима и у различитим временима има различита, често веома различита, значења. Према томе, треба сваку немачку реч, пренесену у наш рударски језик, утврдити из кога је немачкога рударскога права, и у које време је преузета. Веома тешко, али другога излаза нема. Сам Скарић је пружио сјајан пример, како једна иста немачка реч, пролазећи кроз наше просторе и кроз дужа времена, може изменити значење, и то једна врло важна реч. Ево, шта је он утврдио: „Ријеч цех (Zeche), која у њемачкој рударској терминологији значи рудник, рудна рупа и друштво организованих рудара, употребљавају у Крешевском крају у значењу рудне жице. Али само када се ради ο једној рудној жици, која се појављује на једној страни долине, па се наставља на другој страни исте долине".

Сасвим другим путем од мене доспео је до истога уверења, да треба бити опрезан према дојакошњим тумачењима српских рударских термина, преузетих из немачкога, и да их се мора, где треба, исправљати, Јосиф Шиц. Његова полазна тачка je, као и моја, веома једноставна, али је друкчија. Он je филолог, па с те стране упућује замерке досадашњим етимологијама српских рударских термина, пре свега Јиречековим и Скарићевим. У своме првом етимолошкоме чланку Шиц истиче да српски рударски изрази немачког порекла „bislang weder von der Sprachwissenschaft noch von den Historikern in ihrer ganzen Tragweite und in ihrem vollen Umfang ausgewertet wurden." У даљем разлагању се подвлачи да се при ранијим покушајима разјашњења српских рударских термина из немачкога језика није узимало на ум да су немачки рудари у Средњем веку говорили средњевисоконемачким a не данашњим високонемачким говором. Ово је, наравно, тачно, и српске рударске изразе из тога доба збиља се не сме тумачити према њиховом сазвучју с данашњим немачким речима него са средњевисоконемачким. Ево Шицових речи, које заслужују будну пажњу: „Trotz der so weitläufig vertrauten Kenntnis von der frühen Anwesenheit „sächsischer" Bergleute in Serbien blieb der Umstand dennoch völlig unbeachtet, dass dieselben mittelhochdeutsch gesprochen haben müssen. Die durchgängige Ausserachtlassung dieser Tatsache, die sich vor allem auch in den neueren Arbeiten von V. Skarić so verhängnisvoll auswirkt, hat nicht nur philologische Unzulänglichkeiten zur Folge. Die üblich gewordene Gleichsetzung altserbischer Termini mit ungefähren neuhochdeutschen Sinnentsprechungen verschiebt den kulturgeschichtlichen Zusammenhang mit seinen Werten und verfälscht das Gepräge einer wirtschaftlich bedeutsamen Epoche des mittelalterlichen serbischen Staates, die Jahrhunderte später die Osmanen wiederzubeleben sich bemühten".

Колико je у Шицовом разлагању тачности, да се осетити, с извесном горчином, no тумачењу тако важне речи као што je хутман, које je он спустио у примедбу. Па шта сада? Прво, сва досадашња тумачења српских средњевековних рударских термина немачкога порекла нису нетачна, како би се, можда, no горњим Шицовим речима могло помислити. Друго, српски рударски термини тога доба заиста се морају тумачити из средњевисоконемачкога језика, a не из садашњега, и то са свима опрезностима које сам истакао у вези с Речником Браће Грима.
У целоме рукопису, који се овде издаје, број из средњевисоко-немачкога позајмљених рударских израза није превелики, јер их има око четрдесет, ако се не уброје сви од немачких речи изведени посрбљени глаголи и именице. Већ ово олакшава веома тешки задатак, a још више чињеница што ови изрази ступају пред науку у српскоме руху, a не, као понеки ранији, тек преко турскога превода српских оригинала. Онда, има још једна врло важна олакшица. Нису само Срби позајмили рударске термине од Немаца, него су ово чинили и други словенски народи. Ο њиховим позајмицама постоје, међутим, обилније и дубље студије неголи ο нашима, којима ће нас, надајмо се, наши филолози обрадовати. Недавно је објављен један веома поучан чланак ο пољским позајмицама из немачког рударскога језика, из кога сам дознао, поред осталога, за слична два прилога који се тичу рускога и чешкога рударскога језика.

Историјски извор, који на листовима што долазе први пут излази пред нашу и светску научну јавност, представља несумњиво високо изненађење и доноси нове научне задатке, чију озбиљност ја нисам рад смањивати. Већ на основу самога извора отварају се науци, што се мора особито нагласити, нова и пространа поља рада, а специјалне студије изазиваће, како се у здравој науци увек догађа, све новије проблеме, за које овај знаменити споменик даје потицаја. Битна особина важности једнога историјскога извора и јесте у томе што он постаје подлога за нова научна истраживања, која, методички и мудро вођена, доводе до нових научних резултата и, преко ових, до нових и виших научних проблема. Закон ο рудницима деспота Стефана и извод Закона Новога Брда високо су изнад тога да би их се смело уврстити међу изворе локалне важности, како би се пo њиховим натписима и намени могло помислити. Ја се уздам да сам у овој уводној речи доказао које су широке, европске, целине они делови и да је, према томе, дужност наредних студија ο њима да, одговарајући томе пространству проблема, теже да му даду достојну дубину научног истраживања.


Београд, 18. септембра 1959.

Email a comment